Зашто је СССР био више заинтересован за Венеру него за Марс и какве је успехе постигао у свом проучавању

Сада је тема проучавања Марса веома популарна, али у зору астронаутике, када је свемирска трка тек почињала, Венера је изазвала много веће интересовање међу специјалистима из СССР-а.

Совјетски инжењери су почели да активно проучавају Венеру 1961. године, а скоро два месеца пре првог човека у свемир у СССР-у лансирана је прва свемирска летелица у историји човечанства (Венера-1), дизајнирана да проучава друге планете.

Тако је покренуто истраживање мистериозне, али у исто време тако сличне Земљиној планети Венери. У овом материјалу ћу вам рећи зашто је Венера изабрана за проучавање и, што је најважније, какве су изузетне успехе у њеном проучавању постигли совјетски научници.

Зашто су сви били толико заинтересовани за Венеру

У ствари, Венера је била приоритетни објекат у проучавању Сунчевог система и није случајно изабрана. Заиста, у многим аспектима, испоставило се да је прилично близу Земљи.

Дакле, пречник Венере је само 5% мањи од полупречника Земље и једнак је 6051 км, а маса планете је само 20% мања од масе Земље. Истовремено, како се испоставило много касније, венерински пејзажи прилично подсећају на земаљске, јер се овде могу наћи и равнице, брда, па чак и планине.

Али пре прикупљања ових података, било је неопходно створити јединствену истраживачку опрему и свемирске летелице, и то апсолутно од нуле.

Совјетски свемирски брод дизајниран за проучавање Венере

Да би проучавали Венеру, совјетски инжењери су развили читаву линију свемирских летелица Венера. Тако је прво аутоматизовано међупланетарно возило под називом „Венера-1” отишло на планету 12. фебруара 1961. године.

На првој летелици постављени су мерачи интензитета космичког зрачења, јачина међупланетарних магнетних поља, токови наелектрисаних честица међупланетарног гаса, као и токови Нед. На „Венери-1” се нашло место за уређај који региструје микрометеорите.

Управо је Венера-1 пренела прве информације везане за соларни ветар, космичко зрачење око Земље, а такође и на удаљености од 1,9 милиона километара од планете. И управо је Венера-1 потврдила присуство плазме соларног ветра у свемиру.

Нажалост, последња сеанса са апаратом обављена је 19. фебруара 1961. године. Након што уређај није ступио у контакт. Према прорачунима, 19-20. маја исте године апарат је требало да прође на удаљености од само 100.000 км од Венере.

Прошле су само четири године, а на Венеру су одједном послата два аутоматска уређаја „Венера-2” и „Венера-3”. Истовремено, на трећем возилу је чак обезбеђен и модул за спуштање.

А у марту 1966. године, по први пут у историји човечанства, модул који су на Земљи дизајнирали совјетски инжењери не само да је успео да стигне до друге планете, већ је и ушао у атмосферу Венере. Али апарат Венера-3 није успео да пренесе било какву информацију на Земљу.

Са задатком проучавања атмосфере Венере, послат је и апарат Венера-4, који је спустио апарат на падобрански систем, који је престао да постоји на висини од 22 км од површине.

Али пре тога је успео да ради скоро сат и по, а за то време је пренео вредне информације о састав атмосфере, који се, како се испоставило, скоро у потпуности састоји од угљен-диоксида (он 90%).

Наредне мисије потврдиле су прве резултате, а посебно је откривено да се близу површине температура атмосфере пење на импресивних 475 степени Целзијуса.

И такође близу површине, упркос густим облацима, има довољно светла за фотографисање. Ова чињеница је представљала изазов за инжењере да направе уређај који може да издржи екстремне услове.

Први снимци са друге планете

Дакле, совјетски инжењери су имали доста података о условима на површини планете, и, узимајући у обзир све доступне информације, совјетски стручњаци су створили свемирски брод Венера-9 и "Венера-10".

Тако су постављене камере на возила која се спуштају, ови инжењери су покушали да их заштите од огромног притиска од 100 атмосфера и од температуре од 500 степени Целзијуса.

Тако су Венера-9 и Венера-10 лансиране у свемир 8. и 14. јуна 1975. године. Стигли су до Венере у октобру 1975. и били су први вештачки сателити планете, а модули за спуштање извршили су прво слетање на површину Венере.

Већ током спуштања, инсталирани сензори су показали да су венерина грмљавина најмање 25 пута јача од оних на Земљи, а затим су пренели прве панорамске слике.

Телевизијске камере које су постављене на нова возила за спуштање Венера-13 и Венера-14 која су стигла на површину Венере 1982. озбиљно модернизовани, и као резултат тога могли су да преносе јединствене снимке који и данас узбуђују многе умове укључене у истраживање свемира.

Овим је завршен пројекат Венера, али је настављено проучавање планете Венере у оквиру пројекта интерпланетарних станица Вега-1 и Вега-2, које су покренуте 1985. године.

Зар Венера више није потребна?

Да, наравно, данас се више прича о Марсу, па чак и о његовој могућој колонизацији, али Венера и даље није заборављена. Дакле, ако све буде по плану, онда ће до 2024-2025 апарат Венера-Д отићи на другу планету од Сунца (Д-Лонг-ливед), створена у Руској Федерацији, која ће наставити да истражује непријатељски и мистериозни свет Венера.

Да ли вам се допао материјал? Онда не заборавите да га оцените и поделите на својим омиљеним друштвеним мрежама.

Хвала на пажњи!